Differences

This shows you the differences between two versions of the page.

--- linux [2023/12/05 15:53] – zrinka
+++ linux [2025/12/01 11:40] (current) – external edit 127.0.0.1
@@ Line 3: / Line 3: @@
 U ovom članku pokazat ćemo kako se koriste neke osnovne naredbe u Linuxu na koje se referenciramo u ostalim člancima
-Ako nas zanimaju detalji bilo koje naredbe, u terminal možemo upisati naredbu:
+Ako nas zanimaju detalji korištenja bilo koje naredbe, u terminal možemo upisati:
-<code> man [ime naredbe] </code>
+ <code>man [ime naredbe] </code>
 Ako želimo detalje sâme **man** (manual) naredbe, u terminal upisujemo
 <code> man man </code>
+Kažemo da Linux ima stablastu strukturu datotečnog sustava, dakle postoji jedan korijen iz kojeg se grana ostatak datoteka. Korijenski direktorij zove se //root//. Zapravo, struktura izgleda ovako: \\
+<code>
+root
+|_ ...
+|_ home
+  |_ korisnički_direktorij
+  |_ još korisnika...
+</code>
+Vidimo da struktura zaista podsjeća na stablo.\\
+Svako računalo može imati više korisnika i svatko od njih dobije svoj direktorij unutar //home//. Tako se njihovi podatci odvajaju jer svaki korisnik ima pristup samo svojem direktoriju. Kao običan korisnik nemamo pravo pristupa //root// direktoriju, već postoji jedan visokoprivilegiran "korisnik" koji to može. Njegov alias je //superuser//, a //root// se smatra njegovim korisnički direktorijem. Zato ima pristup svim ostalim direktorijima. Kad nam jednokratno zatrebaju njegova prava, možemo ih ostvariti tako da ispred željene naredbe dodamo **sudo** (//superuser do//). Sustav će nas zatim tražiti //root// lozinku i tako verificirati da nam smije dati ta prava. Sudo se koristi kad treba pristupiti nekim sustavskim datotekama koje su zaštićene, instalirati neke softvere i slično.
 ====cd (change directory)====
-Kažemo da Linux ima stablastu strukturu datotečnog sustava, dakle postoji jedan korijen iz kojeg se grana ostatak datoteka. Korijen stabla je //root//. \\
+Uobičajeno operacijski sustavi imaju grafičko sučelje koje omogućuje pregled i uređivanje datoteka. Međutim, sve se to može ostvariti i određenim naredbama u terminalu. Da bismo posjetili neki direktorij koristimo naredbu **cd**. Kao i za sve ostale naredbe, ako nas zanimaju detalji njezina korištenja u terminal možemo upisati "man cd". Ovdje ćemo pokriti ono što je važno za svakodnevno korištenje. Njezina sintaksa je:
-Kada nemamo grafičko sučelje, ne možemo stisnuti na direktorij koji želimo posjetiti, već se za to koristi naredba **cd**. Kao i za sve ostale naredbe, ako nas zanimaju detalji korištenja u terminal možemo upisati "man cd". Ovdje ćemo pokriti ono što je važno za svakodnevno korištenje. Njezina sintaksa je:
 <code>cd [putanja do direktorija] </code>
-Zašto nije dovoljno napisati samo ime direktorija? \\
+Zašto nije dovoljno napisati naziv direktorija? \\
-Upravo zbog stablaste strukture datoteka. Naime, svaki korisnik predefinirano kreće pretraživanje iz svog korisničkog direktorija, dakle svi ostali direktoriji su njegovi poddirektoriji. Svaki od njih može imati još puno svojih poddirektorija. Kad bi sustav morao pretraživati sve moguće kombinacije gdje bi se mogao nalaziti direktorij koji tražimo, proces bi bio iznimno spor. Uz to, moguće je i da se dva direktorija zovu isto pa u tom slučaju sustav ne bi znao kamo želimo ići. \\
+Upravo zbog stablaste strukture datoteka. Korijenski direktorij ima mnogo svojih poddirektorija, a svaki od njih može imati proizvoljno mnogo svojih poddirektrorija. Kad bi sustav morao pretraživati sve moguće kombinacije gdje bi se mogao nalaziti direktorij koji tražimo, proces bi bio iznimno spor. Uz to, moguće je i da dva direktorija imaju isti naziv pa u tom slučaju sustav ne bi znao kamo želimo ići. \\
 Objasnimo funkcioniranje naredbe cd. Koristit ćemo ovakvu strukturu datoteka:
-<code bash>
+<code>
 home
  |__ dir1
@@ Line 22: / Line 34: @@
      |__ dir3
 </code>
 Dakle, unutar //home// direktorija nalaze se //dir1// i //dir2//, a unutar //dir2// je //dir3//. Recimo da se trenutno se nalazimo u //home// direktoriju. Ako želimo pristupiti direktoriju //dir3//, nije dovoljno napisati
-<code bash> cd dir3 </code>
+ <code bash>cd dir3 </code>
  jer iz direktorija u kojem se trenutno nalazimo (//home//) ne vidi direktorij //dir3//. Kažemo da se oni ne nalaze na istoj razini. Naredba
-<code bash> cd dir1 </code>
+<code bash>cd dir1</code>
-radila bi bez problema jer se iz //home// direktorija vidi //dir1//. Za pristup nekom direktoriju koji nije na istoj razini (dake poddirektoriju ili naddirektoriju), treba napisati njegovu lokaciju, odnosno **putanju**. Dakle, mogli bismo napisati:
+radila bi bez problema jer se iz //home// direktorija vidi //dir1//. Za pristup nekom direktoriju koji nije na istoj razini (dakle poddirektoriju ili naddirektoriju), treba napisati njegovu lokaciju, odnosno **putanju**. Dakle, mogli bismo napisati:
-<code bash> cd home/dir2/dir3</code>
+ <code bash>cd home/dir2/dir3 </code>
 Ova će nas naredba prebaciti u traženi direktorij.\\
-Također, koristi se i oznaka za home (**~**) tako da ekvivalentna naredba izgleda ovako:
+Također, koristi se i oznaka za home (**~**) tako da se može napisati i:
 <code bash> cd ~/dir2/dir3</code>
 Mogli smo ući u direktorij //dir1// i napisati istu naredbu, također bi radila.\\
-Ovaj zapis putanje zove se **apsolutna putanja** jer kreće neovisno o tome u kojem se direktoriju trenutno nalazimo. Međutim, datotečni sustav može sadržavati mnogo direktorija koji mogu biti duboko ugnježđeni pa ovaj način zadavanja putanje zna biti nespretan. Zato postoji i **relativna putanja**. Ona se zadaje od trenutne lokacije. Za definiranje relativne putanje važne su ove oznake: \\
+Ovaj zapis putanje zove se **apsolutna putanja** jer je zapis neovisan o tome u kojem se direktoriju  nalazimo. Međutim, datotečni sustav može sadržavati mnogo direktorija koji mogu biti duboko ugniježđeni pa ovaj način zapisa putanje zna biti nespretan. Zato postoji i **relativna putanja**. Ona se zadaje od trenutne lokacije. Za definiranje relativne putanje važne su ove oznake: \\
-^ oznaka trenutnog direktorija  ^. ^
+^. | oznaka trenutnog direktorija |
-^ oznaka naddirektorija ^ .. ^
+^ .. | oznaka naddirektorija |
-^ odvajanje direktorija u nizu ^ / ^
+^ / | odvajanje direktorija u nizu |
-Dakle, ako se nalazimo u //home// direktoriju i želimo ući u //dir3//, dovoljno je napisati:
+Dakle, ako se nalazimo u //home// direktoriju i želimo ući u //dir3//, relativna putanja je:
 <code bash> cd ./dir2/dir3 </code>
 Pri čemu će naredba funkcionirati i bez oznake trenutnog direktorija:
-<code bash> cd dir2/dir3 </code>
+ <code bash>cd dir2/dir3 </code>
-Uzmimo da smo u direktoriju //dir3// i želimo pristupiti //home//. U terminal jednostavno upišemo:
+Uzmimo da smo u direktoriju //dir3// i želimo pristupiti //home//. Dakle, želimo otići u prvi naddirektorij pa naredba glasi:
-<code bash> cd .. </code>
+ <code bash>cd .. </code>
-Ako pak želimo otići u direktorij //dir1//, pišemo:
+Ako pak želimo otići u direktorij //dir1//, prvo se pomaknemo u naddirektorij (//home//) i zatim u //dir1//, dakle pišemo:
 <code bash> cd ../dir1 </code>
-\\
-\\
 Jedna često korištena funkcionalnost Linuxa je tzv. //tab completion//. Tijekom pisanja naredbe možemo stisnuti "Tab" i on će nam sâm dovršiti naredbu ako se može jednoznačno odrediti što slijedi. Dakle, ako krenemo pisati:
 <code bash> cd home/dir2/ </code>
@@ Line 54: / Line 66: @@
 {{ :linux-terminal1.png?400 |}}
+\\
+\\
 ====pwd (print working directory)====
 Pwd je naredba koju koristimo kad želimo saznati u kojem se trenutno direktoriju nalazimo. Vratit će apsolutnu putanju.
 {{ :pwd.png?600 |}}
-Primijetimo razliku između putanje koju je vratio //pwd// i putanje koja piše pored korisničkog imena. Putanja kreće od //home// direktorija koji je "pravi" korijen datotečnog sustava, a ono što vidimo u terminalu kreće od našeg korisničkog direktorija. Naime, svako računalo može imati više korisnika pa svaki korisnik dobije svoj direktorij unutar //home//. Kad uključimo računalo, predefinirano se nalazimo u svojem korisničkom direktoriju. Ako tada upišemo pwd, dobit ćemo:
-<code> /home/[korisničko_ime] </code>
-//Superuser// je naziv za korisnika s najvećim privilegijama i on jedini smije pristupati svim korisničkim direktorijima, dok općenito svaki korisnik ima pristup samo svojem direktoriju.
+Primijetimo razliku između putanje koju je vratio //pwd// i putanje koja piše pored korisničkog imena. Putanja koju vraća pwd kreće od //home// direktorija koji je "pravi" korijen datotečnog sustava, a ono što vidimo u terminalu kreće od našeg korisničkog direktorija. Razlog tomu je samo to što mi kao korisnik znamo koji je naš direktorij i nije potrebno da to piše pored našeg imena jer se podrazumijeva. S druge strane, naredba pwd mora vratiti isti rezultat neovisno o tome tko ju je pozvao.
+\\
+\\
 ====ls (list)====
-Narebu ls koristimo da bismo ispisali sadržaja direktorija. Ako je zadana bez ikakvih opcija, ispisat će sadržaj trenutnog radnog direktorija. Ako želimo ispis nekog drugog direktorija, pored naredbe pišemo putanju do tog direktorija (apsolutnu ili relativnu). Primjerice, ova će naredba ispisati sadržaj direktorija /var/lib.
+Naredbu ls koristimo da bismo ispisali sadržaj direktorija. Ako je zadana bez ikakvih opcija, ispisat će nazive datoteka trenutnog radnog direktorija. Ako želimo ispis nekog drugog direktorija, pored naredbe pišemo putanju do tog direktorija (apsolutnu ili relativnu). Primjerice, ova će naredba ispisati sadržaj direktorija /var/lib.
 <code bash> ls /var/lib </code>
 ----
-__Napomena__: Nije isto zadati putanju s oznakom "/" ispred "var" i bez nje! Ako se zada sa "/" na početku, to znači da putanju zadajemo apsolutno, dakle kreće se od //home// direktorija. Bez "/" je putanja zadana relativno, dakle mora se krenuti od direktorija koji nam je trenutno vidljiv.
+Napomena: Nije isto zadati putanju s oznakom "/" ispred "var" i bez nje! Ako se zada s "/" na početku, to znači da putanju zadajemo apsolutno, dakle kreće se od //home// direktorija. Bez "/" putanja je zadana relativno, dakle mora se krenuti od direktorija koji nam je trenutno vidljiv.
 {{ :rel-vs-abs.png?600 |}}
@@ Line 75: / Line 87: @@
 ----
 Ako pokušamo ispisati sadržaj nečega što nije direktorij, rezultat će biti putanja do te datoteke od trenutnog radnog direktorija. Nekad nije jasno što je direktorij, a što datoteka pa ih na ovaj način možemo razlikovati. Prazan direktorij će samo dati prazan ispis. Pogledamo na primjeru. Struktura datoteka je:
-<file>
+<code>
 folder
 |__file.txt
 |__subfolder
    |__one-more
-</file>
+</code>
 {{ :ls.png?400 |}}
-===Dodatne opcije===
+Vidimo da je //file.txt// datoteka čija se putanja mijenja ovisno o tome gdje se nalazimo, dakle zadana je relativno. //subfolder// u sebi sadrži //one-more//, a po ispisu u idućoj naredbi vidimo da je to prazan direktorij.
-Naredbama se općenito mogu dodavati opcije (zastavice) kojima dodatno specificiramo što želimo od te naredbe. Narebda ls bez ikakvih dodatnih opcija ispisuje samo nazive datoteka. Ako dodamo opciju **-a** (%%--all%%) ispisat će se sve skrivene datoteke te oznaka trenutnog i naddirektorija. Opcija **-l** dodaje u ispis dopuštenja korisnika (čitanje, pisanje, izvršavanje), vlasnika datoteke i još neke informacije. Opcije se mogu ulančavati i redoslijed pisanja ne utječe na izvođenje:
+===Dodatne opcije===
+Naredbama se općenito mogu dodavati opcije (zastavice) kojima dodatno specificiramo što želimo od te naredbe. Naredba ls bez ikakvih dodatnih opcija ispisuje samo nazive datoteka. Ako dodamo opciju **-a** (%%--all%%) ispisat će se sve skrivene datoteke te oznaka trenutnog i naddirektorija. Opcija **-l** dodaje u ispis dopuštenja korisnika (čitanje, pisanje, izvršavanje), vlasnika datoteke i još neke informacije. Opcije se mogu ulančavati i redoslijed kojim su zadane ne utječe na izvođenje. Također, duga i kratka verzija opcija koriste se jednako.
 {{ :ls-options.png?400 |}}
+\\
-====rm====
+\\
-Za brisanje datoteka i direktorija koristimo naredbu **rm** (//remove//). Sintaksa je
+====rm (remove)====
-<code> rm [putanja_do_tražene_datoteke] </code>
+Za brisanje datoteka i direktorija koristimo naredbu **rm**. Sintaksa je:
-Ako želimo brisati direktorij, moramo koristiti dvije dodatne opcije. Prva je **-r** koja znači //recursive//, odnosno rekurzivno pozivanje naredbe za svaku datoteku u direktoriju. Opcija **-f** (%%--force%%) znači da se ne treba tražiti potvrda korisnika za brisanje svake datoteke posebno.
+ <code>rm [putanja_do_tražene_datoteke] </code>
+Ako želimo obrisati direktorij, moramo koristiti dvije dodatne opcije. Prva je **-r** koja znači //recursive//, odnosno rekurzivno pozivanje naredbe za svaku datoteku u direktoriju. Opcija **-f** (%%--force%%) znači da se ne treba tražiti potvrda korisnika za brisanje svake datoteke posebno.
-====cp====
+\\
+\\
+====cp (copy)=====
 Za kopiranje datoteka u Linuxu koristimo naredbu cp. Sintaksa je:
-<code> cp [putanja_do_originala] [nova_lokacija]/[novi_naziv] </code>
+ <code>cp [putanja_do_originala] [nova_lokacija]/[novi_naziv] </code>
 Dobra je funkcionalnost Linuxa što pri kopiranju možemo odmah zadati novi naziv datoteke. Ako zadržavamo isti naziv, ne treba ga pisati. Ako je original u trenutnom direktoriju, ne moramo pisati putanju, već samo naziv.
 {{ :cp.png?400 |}}
@@ Line 102: / Line 116: @@
 {{ :cp-current.png?600 |}}
 Također, ako kopiramo direktorij, moramo dodati opciju **-r** kako bismo zadali da se naredba rekurzivno zove za svaku datoteku u direktoriju koji brišemo.
+\\
+\\
+====head i tail====
-====sudo====
+Nekad ne želimo otvoriti datoteke u cijelosti, već nam trebaju samo početak ili kraj. \\
-Kao što smo ranije spomenuli, Linux sustav ima jednog visokoprivilegiranog korisnika kojem je dozvoljen pristup svim podatcima. Kad nam jednokratno zatrebaju njegova prava, možemo ih ostvariti tako da da ispred željene naredbe dodamo **sudo** (//superuser do//). Sustav će nas zatim tražiti //root// lozinku i na taj način verificirati da nam smije dati ta prava. Sudo se koristi kad treba pristupiti nekim sustavskim datotekama koje su zaštićene, instalirati neke softvere i slično.
+Kad želimo vidjeti samo određen broj linija s početka datoteke, koristimo naredbu head. Ako je zadana bez dodatnih opcija, prikazat će prvih 10 linija datoteke. Ako želimo neki drugi broj, zadajemo ga kao opciju. Tipično se ova naredba koristi kad imamo veliku datoteku čiji bi ispis u cijelosti trajao dugo, a ne treba nam. Zamislimo da smo pokrenuli neki program koji se izvršava nekoliko dana. Takvi programi tipično svoj ispis preusmjere u neku datoteku. Recimo da zatrebamo neku informaciju s početka izvođenja, primjerice kad smo ga točno pokrenuli ili koju smo verziju pokrenuli. Tada nam head naredba može pomoći.
+{{ :head.png?400 |}}
+S druge strane, kad trebamo vidjeti samo nekoliko linija na kraju datoteke, koristimo naredbu tail. Isto kao i head, ako se zada bez opcija, prikazat će zadnjih 10 linija datoteke, a bilo koji drugi broj možemo zadati kao opciju pored naredbe. Tipično se koristi kad pokrećemo neki dugotrajan program koji ispisuje svoj napredak u neku datoteku. Ako želimo provjeriti je li došlo do napretka, treba nam samo kraj datoteke  i tad ćemo iskoristiti tail.
+{{ :tail.png?400 |}}
+\\
+\\
 ====Još neke naredbe====
-^echo|ispis, ekvivalentno __print__ naredbi viših programskih jezika|
+^echo|ispis, ekvivalentno //print()// naredbi viših programskih jezika|
 ^cat|ispis sadržaja datoteke u čitljivom formatu|
 ^mv [stari_naziv] [novi_naziv]|preimenovanje datoteke|
+^mkdir [putanja_do_novog_direktorija] | stvaranje direktorija na zadanoj putanji |
+===Izvori===
+[1] Linux man page